Epizootics – epidemija Zazornosti, Scott Walkera

Epizootics

In epizoology, an epizootic (from Greek epi- upon + zoon animal) is a disease that appears as new cases in a given animal population, during a given period, at a rate that substantially exceeds what is “expected” based on recent experience (i.e. a sharp elevation in theincidence rate). Epidemic is the analogous term applied to human populations. High population density is a major contributing factor to epizootics. Aquaculture is an industry sometimes plagued by disease because of the large number of fish confined to a small area.

Defining an epizootic can be subjective, depending in part on what is “expected”. An epizootic may be: a) restricted to a specific locale (an outbreak), b) general (an “epizootic”) or c) widespread (panzootic). Because it is based on what is “expected” or thought normal, a few cases of a very rare disease (like a TSE outbreak in a cervid population) might be classified as an “epizootic”, while many cases of a common disease (like lymphocystis in esocids) would not.

(from Wiki)

Scott Walker je svakako jedna od enigmatičnijih pojava savremene muzičke scene. Težak za  žanrovsko svrstavanja, još teži za kakvo vikend ili sezonsko pop „varenje“, on upravo gradi svoju čitavu pojavu na avangardnom uzusu odbijanja da se potčini dominantnim i dominirajućim muzičko-izvođačkim strujama postojećeg globalnog tržišta. Beskompromisnost u njegovom slučaju nije stvar neke tek napipane, „spontane“ opozicije, već temeljno elaboriranog koncepta, arhitektonski strogog zidanja koje se svakim sledećim albumom dopunjuje i nadograđuje. Sasvim u duhu performativne umetničke avangarde – svaki sledeći projekat je zalog novog pomeranja, upravo iskušavanja granice ( kako izvođača tako i samih slušaoca) , eksperimentalnog postavljanja lestvice „za-još-jedan-stepen-više“, što čitavu muzičku armaturu „opterećuje do granica pucanja“, kako se to već pomalo kolokvijalno govori.

A i samo njegovo ponovno pojavljivanje, uz velike vremenske hijatuse, sa albumima Tilt, 1997 i The Drift, 2006 , za neke iznenadno i potpuno neočekivano –  za druge plod prethodnog višedecenijskog sazrevanja i svestrane inkliniranosti ka sinkretičkom sažimanju sopstvenih fascinacija umetnošću, filmom, performansom – podsetimo, bio je deo čuvenog „šlager“ dua Walker brothers 60ih, a potom, sve do kraja 70ih,  sledio solo karijeru i izdao nekoliko albuma naizgled u „duhu vremena“, kombinujući na nesvakidašnji način svoju fascinaciju dark, noir filmovima i temama,  sa darom za melodramu i operetski preciznu, baroknu orkestaciju  – svakako je jedan dragocen primer samoinvencije, retke opredeljenosti da se ne uljuljkava na sopstvenom zaleđu, već da se uvek iznova krene, pa,….skoro od nule.

…Jer ono što se porodilo kao kakav horor-šok , „in your face“ muzički teatar brutalnosti (Adorno), jeste svakako nešto što se jednostavno mora bar donekle posmatrati u poetičkom frameu koji samo zadaje – skoro protestno i bolno dosledno odbijanje bilo kakve linearnosti u komponovanju pesama-eksperimenata, stalno izneveravanje očekivanja slušaoca, eklektično poigravanje sa disparantnim stilovima, disharmonijom, kakofonijim, musique concrète, i kretanje u muzičkim „blokovima“ , umesto ka harmonijsko-melodijskim komfornim razrešenjima (ukinute ili pervertirane) osnovne teme.

…Sve navedene karakteristike Walkerove muzike zvuče papirnato i apsktraktno, ukoliko se ne zaroni duboko, hrabro i bez straha, inhibicija i zazora u mikro-univerzum njegovog magnum opusa – a svaki album se očekuje kao jedan novi magnum opus, i nova potvrda kolosalnosti i neponovljivosti jednog takvog autora. Jer je kod Walkera sve istovremeno minijaturno i predimenzionirano. On prisvaja i kidnapuje slušaoca i jednostavno ga primorava da se zagleda u ambis svake psihosomatske jamice naslikanog  muzičkog portreta, čineći to – da se vratimo na metaforu s početka teksta – kao kakav „makroplaner“, arhitekta konstruktor. „Blokovi“ na kojima insistira, jesu upravo ti cementno teški muzički fragmenti, koje on smešta i razrađuje po principu jukstapozicije 

Epizootics

Delovi pesme se ne isključuju međusobno, ali mu taj pristup otvara prostor da se svaki sledeći fragment na izvestan način udalji ili čak „otkine“ od prethodnog, čime se narušava harmonijsko-melodijski „totalitet“ kompozicije, planski sabotira njena „zaokruženost“,  kao što se i uvodi jedna radikalna linija kretanja emocija od lirične, poetski intimne i tople inkantacije, do sasvim „hladnih“, agresivnih, neurotičnih i šizoidno-histeričnih  momenata koji čine dojam da će se čitavo zdanje u jednom času raspasti pod udarima kakvog mitskog malja, i da će ostati samo trag kadaverske igre užasa, horora i zgražavanja.

To nas dovodi do središnjeg dela ovog eseja, u kojem ću pokušati da opipam ono što predpostavljam kao strategiju (izazivanja stanja) zazornosti nad prizorima koji se svakomalo pomaljaju iz Walkerovih kompozicija, i još nam se dodatno rugaju sopstvenom nakaznošću i odvratnošću. Naravno, ovo ne treba shvatiti kao kakav pad u treš – mada ni pulp ni popularna kultura B-horor produkcije tu svakako nije sasvim zanemarena –  već pre kao gore pomenuto iskušavanje granica izdržljivosti, kao transgresija koja deluje razarajuće ne samo na tradicionalni okvir pop pesme, već i na postojeće uvrežene estetičko-etičke kategorije „prihvatljivog“, „lepog“ i „podnošljivog“. Scott Walker je savremeni mračni princ estetike ružnog,

(Umberto Eko, History of ugliness http://videolectures.net/cd07_eco_thu/ )

on-ugliness

ali tu eksploataciju, ako se to tako naziva, koristi na način muzičkog „teroriste“ kome je krajnji cilj da nas na fenomenološki način konfrontira sa tamnim stranama sopstvenih egzistencija kojima u svojim dnevnim ritmovima ne pridajemo dovoljno ili nikako pažnje. Ovo dosta podseća na ničeansi „vandalski“ postupak „filozofiranja čekićem“ , gde se podiže apolonski veo lažne, komformističke predstave o „lepom“ i „dobrom“ – sročenog u duhu antičke kalokagatije (gr. Kalos kagathos)  ili literarnog larpulartizma (“art for art’s sake”) – da bi se preko te koprene zavirilo u epicentar neutešne ali možda ipak otrežnjujuće, disharmonije, neurastenije, shizoidnosti i haosa.

Poslužiću se jednim korisnim „trikom“ kako bih sada obratio pažnju čitalaca, pomalo upravo walkerovski zlonamerno i terorizirajuće, na jedan video uradak,

Epizootics 

, koji je najavio njegov poslednji album, Bish bosh, 2012,  i koji sasvim paradigmatski razrađuje, ako ne i dekonstruira i dovršava neke decenijske opsesije Scottove. Uostalom, moto ovog teksta nije nimalo slučajno odabran u vidu jedne obične ali simptomatske jedinice wikipediae.

Opsednutost epidemijom on massive scale, mada – neko će reći morbidna, možda previše paranoidna, ili čak nalik na jedan karnevaleskni pandemonijum koji podseća na kuge i epidemije „srednjeg veka“,   izgleda nije bila dovoljna provokacija za Walkerovovo poimanje horror shock brutalnosti. On ide i korak dalje, te za pesmu čiji video predstavlja „Zapadu“ tj. svoj našoj beloj građanskoj „civilizatorskoj“  kulturi  – blago egzotične, daleke i nelagodne figure negro plesačice sa Haitia ( i crnačkog para u retro maniru jazza i swinga, upravo iz doba segregacije) – odabira naslov koji upućuje na životinjsku epidemiju. I to epidemiju očigledno nove, neimenovane, nepoznate, i utoliko više preteće bolesti. Nema dijagnoze, osim one da su rasno „obeležene“ figure dodatno animalizirane i dovedene na nivo opšte, viralne zaraze nesagledivih posledica. Kako drugačije objasniti trenutne blic „erupcije“, intruzije u spotu, koje nas nelagodnim flashevima i „blipanjem“,  prebacuju sa lica ( zaražene?) pevačice na razjapljeni lotus cvet –  inače biblijski, arhetipski simbol ženske seksualnosti, npr. u Pesmi nad pesmama, ili pak na feministički samosvesnim slikama Georgia-e O’Keeffe

Black Iris by Georgia O’KeeffeBlack Iris by Georgia O'Keeffe

iz kog gmižu crvi – kao takođe vrlo asocijativan i tradicionalan, arhetipski simbol raspadanja, truljena i najčešće bolne, agonične smrti ( videti npr. Bodlerovu pesmu Kadaver odnosno Mrtvac http://fleursdumal.org/poem/126 , koja jasno eksploatiše ne toliko sam čin smrti koliko „zagađujući“, poetskim sredstvima intenziviran i prolongiran, opet oko i preko granica podnošljivosti, prizor truljenja ).  

I kako onda analizirati i drugi trenutak – scenu pauka, udovice koju zatičemo kako obigrava na golom stomaku , u krupnom kadru, u fiksaciji kamerom, sa prolongiranim, mučnim dejstvom… Još jedan arhetipski simbol pretnje, i to takve pretnje koja, baš na tragu horor filmova, nešto što je prizor blago erotizovanog tela, toplih, sunčanih boja lascivno ugrožava alarmatičnim upadom pretećih pipaka – zaraze ili intoksikacije, svejedno je u ovom post-modern, post-mortem dance macabre

Danse macabre, by cateh123-d2xwji7

http://madelineusher.tumblr.com/ THE BOOK OF BEASTS
I bought The Book of Beasts from the Cloisters gift shop today. Hilarity ensues.
On the Bonnacon (aka bison) – “The horns are curled round upon themselves with such a multiple convolution that if anybody bumps them he does not get hurt. But however much his front end does not defend this monster, his belly end is amply sufficient. For when he turns to run away he emits a fart with the contents of his large intestine which covers three acres. And any tree that it reaches catches fire. Thus he drives away his pursuers with noxious excrement.”
Translated by TH White from a Latin 12th century bestiary

(Danse macabre, by cateh123-d2xwji7)

Da li je sve nabrojano zapravo Walkerova vešto inicirana postmodernistička intervencija, praktično inkubacija koja na psihosomatsko-mimetičkoj razini treba da izazove kod gledaoce „ničim izazvane“ napade panike i straha, pojačane egzaltacijom nad scenama koje se opiru rastumačenju?

Pitanje je možda suviše tendenciozno postavljeno, već upućujući na potvrdan odgovor.  Ali, ovaj hororično-teatarski manevar svakako je na dubljem tragu onoga što je psihoanaliza, počev od Freuda, dijagnostikovala kao unheimlich efekt – uncanny doživljaj iznenadne nefamilijarnosti, de-familijarizacije.  Nešto se odjednom dogodi u našem okruženju, u našoj bliskoj okolini, praktično u našoj dnevnoj sobi, dakle na mestu koje smo sanktifikovali kao sopstveno utvrđenje i utočište od nedaća sveta (poput fantazma embrionalne, uteralne faze, „safe from harm“ sigurnosti još neporođenog ploda u dubini „majčine utrobe“), te ono što je do tog trenutka bilo „domaće“, domistifikovano i „predvidivo“, „pod našom kontrolom“, najednom eruptira pretnjom usled stranosti… Čitav „dragi“ hronotop počinjamo da doživljavamo kao mesto neposredne  pretnje. Da ne pojašnavamo kako je svaki put u psihozu popločan ovim trenutkom iskliznuća i izmeštanja, ovim trenutkom „gubljenja tla“ koje liči – zbog visokog stepena anksioznog naboja koji može prerasti u ogoljenu paniku – na scenu iz kakvog giallo horrora

TARANTULA The.Black.Belly.of.the.Tarantula.1971.DVDRip.XviD_0008The.Black Belly of the Tarantula, 1971.DVDRip.XviD, 0008 

  –  isečak iz Tarantula: Angriff der Monsterspinne

 – ne zna se gde je napadač sadista, ali se sumnja, upravo sve miriše sve vreme na njegovo prisustvo; pa on je tu!.. dahće nam za vratom,… od početka je bio tu, u našem podrumu (npr.), dok smo mi mislili da smo se vešto skrivali i zametali mu trag. Veoma onespokojavajuća igra žmurke, moramo priznati.

Julia Kristeva, JULIA KRISTEVA u sasvim samosvojnom doprinosu freudovskom nasleđu, ovo „primalno mesto“ traume obogaćuje svojim tumačenjem hororičnih stanja zazornosti ili zaziranja.

POWERS OF HORROR 

Zazor nastaje iz osećanja stida, lišenosti, deprivacije, pre svega kao posledica tabuizacije koju svaka kultura nameće praktično na sopstvenom pragu, „u svom domu“, štiteći se tako od suviše „nečistih“, nepročišćenih, necenzuriranih nasrtaja nečega što bismo mogli nazvati „sirovom stvarnošću“, odnosno sirovim „materijalima“ te stvarnosti, koju nam ona obilato, i na dnevnoj razini izlučuje pred noge.

 Otuda nije čudo da neke posebno histerične, konzervativne kulture, (kao npr. srpska – prim. autora) imaju posebno opsesivno, hermetizujuće razrađen sistem onoga što se ne sme. Konačno, spisak onoga što se ne sme i čega nas je stid nekako uvek završava, ili počinje sa npr. analnom fiksacijom; direktnim izlaganjem izmetu, fekalijama, i telesnim izlučevinama, i naravno – zazorom pred lešom, pred otvorenom ranom WOUNDubijenog, ili „zaraženog“ (smrću), zazorom pred ospoljenim, ogoljeno manifestovanim prizorima  smrti, agonije i raspadanja. To je ono sa čim svaka kultura teško izlazi na kraj. Mislim da su zato naročito pogubne one neuviđavne, grube spektakularizacije agonije umiranja, koje se, pogotovu kada je čitava javnost iz nekog, najčešće političkog razloga, gurnuta u skandalizaciju i deprivaciju tuđeg umirućeg tela, pozvana da javno nariče i oplakuje, ili da otvoreno manifestuje svoj sadizam, da patetizuje tuđu smrt, proizvodeći je na taj način u mit, neupitno „sveto“, sakralizujuće mesto, ili pak mesto ogoljene agresije, pervertirane „sublimacije“.

Sceničnost smrti međutim, kao polje zazora, leži uvek, u konačnici, izvan simplifikovanog građanskog teatra upriličenog u nečiju komemorativnu počast. (Tuđa) smrt je uvek već „višak“, „zaostatak“, ono što se odbacuje i ne želi, što se gura od sebe i nikad do kraja prihvata, u paradoksalnom, unapred osuđenom pokušaju da se ograniči, da joj se da društveni okvir u kojoj bi se se moglo suočiti s njom, a da to opet ne bude „oči u oči“ (sa telom koje se raspada u agoniji bolesti).

Polje epidemijom zaraženog, proskribovanog tela, leži tako u procepu između „živog subjekta“ i „neživog objekta“ – ono je, prema terminu koji je prvi put baš Julia Kristeva upotrebila u psihoanalitičke svrhe – abject, nešto što narušava ionako simplifikovanu gramatološku podelu na „aktera“ i „trpioca radnje“ – u slučaju Scott Walkerovog ta granica je vidljivo ugrožena, jer je posmatrač istovremeno onaj ko je najdirektnije izložen „radu“ tog viška.

Abject ABJEKT BODY odbijajući privlači i privlačeći odbija, on se ne želi, gura se od sebe, ali se njemu sve vreme teži, paradoksalno, on je već tu, „kod kuće“, u nama samima, kao „klica nelagode“,  „mi“ smo njegovi inkubacijski nosioci, i sejači „epidemije“ – da se ovim terminom vratim u metaforiku viralnog širenja epidemije,  i tako na sam Walkerov video.

Odmičući se od kliničke dijagnoze, ili pak primičući joj se sa druge strane, obratiću vam ponovo pažnju na način razrade muzičko-vizualnih blokova, od kojih svaki predstavlja vešto skrojenu zamku za posmatrača, preteći alarm i obistinjenje pretnje.

Budući da ovaj video, u režiji Olivier Groulx  https://vimeo.com/groulx;

kao ni bilo šta što je Walker napisao i komponovao – uključujući i lyrics koji uvek više podsećaju na nekakve mutno asocijativne, jezovite kalambure, obrte i igre rečima „toka svesti“, nego na izravan pokušaj da se jasno uobliči i prohodno prenese emotivno stanje sa kojim bi se moglo bez ostatka identificirati – nema narativno-kompozicijsku linearnost koja bi olakšala prepričavanje „radnje“ i tema uratka, preostaje nam hvatanje za fragmente, repetitivne muzičko-vizuelne segmente i kvazi-oniričke, sublimne, podmetnute slutnje i „pretnje“.

Da sažmemo – neka se gradacija, ili bar pokušaj vrebanja tragova jukstapozicijske „recipročne“ analize, ipak može uspostaviti.

„Dominantni“ fragmenti-blokovi sračunati su, kao što sam već natuknuo,  na reprizno black&white slowmotion izlaganje gledalaca „deliričnim“ osmesima Haiti plesačice nagriženim zubnom bolešću ( da li je to neopozivi žig epizootics jeze koja nam se, gledaocima, polako uvlači pod kožu? ), zatim takođe repriznim i dodatno automatizovanim, rapidnom cut tehnikom montaže ubrzanim isečcima „kratkog daha“ iz twistlike plesa crnačkog para; jedine scene u boji (već opisanog close-up fiksiranja pupka devojke opružene na poljani, pupka oko koga obigravaju pipci crne udovice).

Takođe, postoji nekoliko  kraćih ali ne manje ilustrativnih sekvenci – jer nikakva deskriptivna hijerarhija ne osigurava na razvrstavanja „važnih“ od manje važnih fragmenata  – domesticiranih, sasvim banalnih slowmotion slika teniserke uhvaćene u trenutku preskakanja mrežice, čoveka na kolenima okrenutog leđima kameri u nečemu što liči na momenat lične agonije i očajavanja, te para izuvenih, avetinjski belih step cipela ( trajno odsutnog vlasnika?) sa outmoded godinom proizvodnje, po kojima, kao u nekom retro nostalgičnom omažu, pada uvelo lišće – „ordinarno“ poetsko-elegičarski simbol iščezavanja i smrti…

Kao „manji segment“ kojim se zatvara video, prisutno je bledo ( možda agonično?) lice devojke, oko koje se kao melaholična cvast rascvetava (opet) slowmotion prizor padanja plodova. Lično me je ova završna sekvenca podsetila, po stilu i estetici, na prizore kojim se otvara Melanholija, Larsa von Triera (2011).

MELANHOLIA 1 MELANHOLIA 2

Na kraju, dominantno je osećanje „ontološke“ mučnine NAUSEA  naročito izazvane alarm-like, do pucanja ušiju amplifikovanim loopom, koji uz simbolizovane, stilizovane prizore raspadanja i truljenja, izgrađuje muzičku paletu, „komentar“, dijalog,  ali i delimični kontrapunkt. Konačno, Walkerova muzika je uvek u polju hiperbolisane „brutalnosti“, uvek je invazivna, terorišuća za slušaočevo uho, čak i u onim prigušenim, stišanim segmentima koji podsećaju na toksičnu dozu tišine sabijenu u akuzmatsko-akustički vakuum kao sračunata jezovita priprema  za sledeću erupciju „buke“.

Kao vertigo podloga, kao kakav hororični loop u koji smo zatvoreni, i iz kog čini se, nema mogućnosti za bekstvo, Walkerova video-muzička arabeska dodatno proganja repetitivnim stihovima panike i dezorjentisanosti animalizovane, klaustrofobične gomile koja se jurišavo kompromituje, nasrće i  gura:

All the people, on the corners, 

Pushing each other around.


Humping like buggers.
Touching like muggers.

Pushing each other around.

Od kolektivistikog zazora do kolektivnog ludila – linija je tanka.

Nikola Đoković

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s