NA GODIŠNJICU JEDNOG SUSRETA SA ŽUTIM SEPTEMBROM, Oskar Davičo

Ne znam šta znače ti uzdasi, ta krkljanja što
se glasaju
U jatima reči, ti krici u rojevima, ti jauci, ta
teška urlikanja
Celih baraka
S krevetima na dva sprata kakvi su već bili oni u
Aušvicu, Belzenu,
Rafensbriku, Dahauu i ostalim logorima
prljavih čela, usta
Nalik na rez, na ranu izlizanih rubova bez usnica,
Bez osmeha izjedenih
Trenjem o kamene brusove vivisektora
Obezličenih obraza bez obrazina,
Ali ruku
Sitno-presitno izboranih, ne samo svojim bolovima,
Nego i bolovima prenetim
Sa živo klanih ljudi, sa njihovih reči na
ispeglane noći, na
Glatkokoža im jutarnja grla. Ova su imala
Imena, na koja su se ranije odazivala,
I tetovirane sedmocifrene brojeve na koje nisu.
Preživeli se sećaju, sećamo se, dakle, momčića
Koji pet dana nije prijavljivao smrt rođenog
blizanca brata. Za to je
Vreme sam jeo i njegovu porciju prazne i
nezamašćene čorbe
Od repe i njegovu krišku gnjecavog hleba dnevno
A drugima u sobi davao bratovljevu iznutricu:
Jetru, srce, plućna krila, slezinu, bubrege.
„Zdrav je momak
Bio“. Trbuh mrtvog brata rasporio je golim noktima
A meso je pokušao da presno sažvaće i
proguta ali nije izdržao.
Plačući bezglasno,
Izbljuvao se na otvoreni leš. Rekao sam
„Sećamo se…“ Ja u tom logoru nisam bio,
ali bilo je ljudi,
Nepoznatih,
Zemljaka, tako otpornih da su sve zlo preživeli i
Sačuvali razumevanje koje ne odobrava sve ono
Što je logoraš, mučen glađu i ostalim, mogao
da učini.
Naravoučenije: Ne pokušaj da pojedeš iznutricu
Mrtvog brata,
Izbljuvaćeš mu se u otvoreni lešni trbuh.

Ne bih voleo da se ikad ta poruka zaboravi, pa
se i sećamo
Da su patnje i glad bacile i ta dva brata u bol
nerazumevanja
I nerazlikovanja nežno namirisanih tablica majčinog
Mleka od smrada samoodržajne računice gena.
Ja znam i tren kad sluh prestaje da registruje
Glasno mljackanje mrtvog mišićja hladnim i
mrtvim zubima,
Kad vid prestane
Da razlikuje baraku mrtvačnice i
mrtvozornika od izmučenih
Životinja među krevetima od praznih dasaka.
Na dva sprata su bili, pretvoreni u sanduke
za ulegle rupe od ljudi
Bez dostojanstva, bez lepote, bez snage, bez
dobročinstva

I ostalih plemenitih i opipljivih reči
Bilo kog ljudskog jezika, pa i ovog koji sve
unosi u sebe,
I sve pamti.
A pamćenje oduvek čini čovekovu svetlost.
U njenoj se senci
I dalje čitaju pesme.

o.d.

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s